ИЗЛОЖБА „ЋИЛИМ. ПУТ НИТИ” У ГАЛЕРИЈИ НАУКЕ И ТЕХНИКЕ САНУ Древним предивом обележени Уметнички фотограф Станко Костић, у личном подухвату достојном хвале и поштовања, изнео је пред наше очи велико благо. Испратио је цео ћилимарски пут, од пашњака до гостинских соба и етно-музеја. Био у Стапару, на Пеку и Млави, у Пироту и на Старој планини, на Пештеру. Ћилимарству је сплео оду, венац похвални, у жељи да до будуће обнове сачува важан део нас. Подстакао нас да изнова читамо древне симболе и пониремо до искони. Хоћемо ли ми бити толико изгубљени да то и не погледамо?
Пише: Бане Велимировић
Фото: Станко Костић
Ту је од несагледивих давнина. Међу нама, под нама, над нама. Симболика и значење ћилима сеже до архетипа и искони. Знамо га под разним именима, нека звуче више употребно, нека поетично и етно-културно. Шареница, губер, поњава, прекривач. Ћилим може бити чаробни, летећи, украсни, покровни. Може штитити, грејати, заклањати, китити, благовестити. Може бити на поду, на кревету, на клупи или столици, на зиду. Носити сведену поруку као књига архајска, симболизовати свет као цветну ливаду и врт Божји. Налазимо га у свим обичајима, од рођења и крштења, преко свадби и других весеља, до погреба и тугованки. Од чатрња и плетара до господарских конака, од невестине собе до етнографских музеја и етно-ресторана. У српским земљама препознаћемо, по особеностима израде и украшавања, ћилим пиротски, стапарски, сјеничко-пештерски, босански, лички... Могли бисмо направити обимне огледе и упоредне анализе о ћилиму као мотиву у српској народној и уметничкој поезији, у бајкама и приповестима, па и у сликарству, фотографији, музици, уметничким занатима.
У цео тај сложени круг уводи нас фото-изложба Ћилим. Пут нити Станка Костића, која ће од 1. до 20. марта бити пред нама у Галерији науке и технике САНУ у Београду (Ђуре Јакшића 2). Уводи нас на начин студиозан, документаран и уметнички, заснован на великом труду и дубоком разумевању. А овај уметнички фотограф (Пожаревац, 1964), члан УЛУПУДС, навикао нас је на такве значајне подухвате из области националне културе. Сетимо се, само примера ради, његових монографија и изложби о сакралној баштини Срба у данашњој Румунији, о Сентандреји, Светој гори, воденицама у Србији, етнографском и културно-историјском наслеђу Хомоља и Браничева... Ево шта нам, поводом изложбе Ћилим. Пут нити, вели њен аутор:
„... Скоро сви стари народи су покушали да објасне судбину. И код старих Словена помињу се суђеницеили суђаје, натприродна бића налик на виле која новорођеном детету одређују судбину. Суђенице плету и прекидају конце – нити живота. Код античких Грка то су мојре, код Римљана парке. Много сам о њима слушао у причама баке и мајке, уз уравнотежену мелодију старог разбоја. Опчињен тим скаскама, нисам ни слутио да својим слушањем и чуђењем суделујем у чаролији настајања уметности, ту, преда мном, њиховом маштом и вештином њихових руку. Да, тада сам се први пут у животу сусрео са уметношћу и народним уметницама. Оне су кроз систем наслеђених мустри и сопствених креација нитима ткале причу, слагале их у ћилим, то уметничко дело са безброј шара. Смисао за облик и складност боја, што несумњиво видимо код ткаља, потиче из живота у природи и заједници. Из таквог корена, ткаље у ћилим уткивају себе и чине га одразом душе народа.
Много година касније и сâм сам почео да стварам, да бележим догађаје светлописним нитима. Тако су настале прве фотографије, касније изложбе, каталози и књиге. Део тих забележених импресија и докумената остаће и у овом албуму о ћилиму...”
УТИСАК ДА СОБА ПЛАМТИ
„... Сетио сам се овде и једног од првих истраживача српских умотворина, митологије и шара Драгутина Инкиострија Медењака. Он је почетком прошлог века обишао српске крајеве целог Балкана, сакупио више хиљада народних шара и наслушао се ко зна колико бајки и прича. Све их је систематизовао и покушао, на темељу тог вишегодишњег истраживања, да заснује први српски национални стил у уметности. Препознатљив декоративни дизајн у Срба тог времена, заснован на митологији, на записима у везовима и шарама, на културном наслеђу свих српских земаља на Балкану”, сведочи нам Станко Костић. „Путујући овим мојим послом по разним пределима Србије, пратио сам простирање аутохтоне расе планинске овце праменка, свих њених подврста, и низијске овце цигаје. Генетичка предиспозиција њихове вуне је да дају танку, чврсту и дугачку длаку, која се природно бојила. Од ње су предене нити за основу и потку ћилима. Прича о ћилимима почиње на пашњацима.” Својим објективом Станко Костић доиста прати цео пут предива. Ту су пашњаци Хомоља и Пештера, шишање оваца код Петровца на Млави, прање вуне у Пеку код Кучева, вуновлачарски рад и плетење на ножној преслици у Сјеници, предење вуне у Милатовцу код Жагубице, бојење вуне у мачванским Бадовинцима, ткање на разбоју у Клодурову... Ту је бакина соба са ћилимима из села Рашанац, сноваљка из Ћовдина, диванхана из Новог Пазара...
Цео сложени поступак израде ћилима, почев од сновања (припреме основе за ткање), зналачки је описао Драган Јацановић у пратећем тексту „Ћилими у Срба. Књига староставна”. „Није случајно глагол сновати веома близак глаголу сневати. Сновање ћилима јесте један велики и дубоко мисаон процес, сличан сну”, пише он. „... Ћилими су јарким бојама и украсима, разиграним и испреплетаним, остављали утисак да соба гори.”
„... Ћилим је ткан по унапред осмишљеној и прецизно одређеној шеми, заснованој на математичкој формули. (...) Геометријске шаре су веома сложене по свом имену, облику и значењу. Њихова имена (венци, ђулови, огледала, врашка колена, жељка, љубав, вера, нада...), као и стилизација до високософистицираног симбола, указују на сву тананост душе српске сељанке. Ћилими носе и чувају праисконске симболе и поруке, представљајући немуштим језиком испричану причу о стварању света. Све те ,шаре‘ имале су улогу да заштите кућу и укућане од злог ока, невидљивих злих сила, злих мисли, да у дому обезбеде мир, спокој, слогу и благостање.”
ИСТКАНО БЛАГО НЕПОЈАМНО
Јацановић, даље: „Мотив жељке (корњаче), као један од најчешћих, симболише дуг и срећан живот, слогу, јединство породице, плодност и знање. Корњача, поред јежа, по српском народном предању може да нађе расковник, траву која сваку браву отвара. Она је на ћилимима сведена до крајње схематизоване геометријске форме. На класичним ћилимима најчешће их је девет, што такође није случајно. Гугутке и голубице су универзални симболи добрих вести, среће, радости, те представљају глас и мир Божји после Потопа. Међу најстарије мотиве спада ,врашко колено‘ или ,врашко коло‘, симболишући кукасти крст – свастику или куку окретушу, како је наш народ још зове. Он се на балканском простору јавља од праисторијских времена и доба винчанске културе, датоване у шести миленијум пре наше ере. Овај симбол представља сазвежђа Велика и Мала кола (Велики и Мали медвед), која се вечито окрећу око звезде Северњаче, као једине непокретне и непомериве тачке на небу изнад северне полулопте, кроз коју пролази и Земљина оса. Ова звезда приказана је на ћилимима квадратићем познатим као ,треће око‘. Оно, по веровању нашег народа, нетремице прати човека и чува га од зла.”
А овако ће уз изложбу Ћилим. Пут нити историчар уметности Душан Миловановић, у тексту „Уткано сећање”: „Неуморни посленик на Њиви народној и Господњој, врли светлописац Станко Костић грдно се потрудио да нас обрадује још једном готово заборављеном предачком делатношћу. Овога пута, после многих дубоких захвата по прошлости Србије, прихватио се нимало лаког задатка да нам приближи лепоту ћилимарства, којим су се некада дичили многи крајеви српства. Обишао је све што му је дато, од далеког севера Бачке, источну и готово целу централну Србију, па све до златарских предела. Тамо је сакупио благо непојамно, што чами у девојачким сандуцима, све ређе по гостинским собама и креветима; и да све то подастре пред наше очи и срца и покаже како је некада (заиста, заиста вам кажем) било. Било, у домовима домаћинским где се знао ред у свим доменима живота, где је за свакога било места, од стараца па до беба у колевкама. (...) Ћилимарству је Станко Костић сплео оду, венац похвални, у жељи да га сачува од заборава и у скривеној нади да таква времена можда могу да се врате – ако Бог да.
Посег у ову готово сасвим заборављену материју могао је да учини једино човек који је у њој боравио, упознао све чари, али и оно друго што носи. Наравно, данашњим занесењацима ће се учинити сасвим идиличним чување оваца по цветним ливадама, све уз свиралу и лепу чобаницу. Не сме се заборавити да при томе може и да загрми, да се сручи ледена киша, да се овце разбеже на све стране, да наиђе вук... да пут од вуне до блиставог ћилима води кроз невероватан број захвата, које је увек неко морао да обави. И да, само уколико је љубав у све укључена, на крају може да се очекује нарочити резултат. Све то нам кроз ово ванредно дело приповеда Станко, вредни сакупљач и чувар баштине, што је таленте од Господа добијене – умножио и разастро широм Отаџбине. У славу Роду, на част Господу Богу, себи на понос, нама на радост, а младима на наук и понуду да наставе његовим путем – што нимало лако бити неће.”
***
Центри и особености
Више је чувених ћилимарских центара у Србији. Стапарски ћилими, у Бачкој, ткани су вуном од овце цигаје. Препознатљиви су по томе што је ружа једини мотив на њима. Ружа сложена у цветну башту, у рајски врт, али само ружа.
У Млави и Хомољу има и цвећа, али и мноштво других мотива на ћилимима: лабуд, јелен, голуб, лане, паун, чак и лав. Целу једну врсту у овом крају чине ћилими са хришћанским мотивима и јеванђеоским наративима.
Пиротски ћилим, уписан на Националну листу нематеријалног културног наслеђа Србије, познат је по томе што нема наличја него два истоветна лица. До сада је издвојено и описано његових 95 шара и 122 друга елемента. Вуна потиче од праменке пиротског соја, са Старе планине.
И сјеничко-пештерско ћилимарство знано је по одличној изради, такође са два једнака лица, а вуна потиче од сјеничке овце, аутентичне тамошње расе.
***
Симболи и значења
„Шаре на српским ћилимима потичу из најдубље старине и нису тек украс ради украса. (...) Софра је сложен геометријски мотив, начињен вешто укомпонованим назупчаним ромбовима разних боја, у чијем се средишту може препознати двојна секира – праисконски симбол стварања и разарања. Софра представља часну трпезу, најсветији део у хришћанском храму. Често је централни мотив на ћилиму дирек или диреци, специфично профилисан стуб који симболише осу света, духовну и физичку везу земље и неба. Слично дирецима, један од најстаријих симбола је дрво (дрво живота). Приказује духовну и физичку везу подземног, земаљског и небеског света, симболишући њихово нераскидиво јединство. Мотиви дрвета и дирека често су допуњени гугуткама и голубицама са стране.” (Драган Јацановић)
***
Повезивања
„Слично шарама на ћилимима, праисконску причу испричану језиком симбола можемо пратити од раскошних преплета сачуваних на глиненим посудама винчанске, костолачке, дубовачко-жутобрдске и трибалске културе, преко математички и геометријски прорачунатих мозаика Сирмијума, Медијане, Феликс Ромулијане, Царичиног града, до мотива на фрескама Дечана, Сопоћана, Каленића... Сличне шаре имамо на зидним платнима Смедеревског града, Лазарице, Раванице, Манасије, Каленића, где су уз помоћ опеке и камена изведене на великим површинама.” (Драган Јацановић)
Ту је од несагледивих давнина. Међу нама, под нама, над нама. Симболика и значење ћилима сеже до архетипа и искони. Знамо га под разним именима, нека звуче више употребно, нека поетично и етно-културно. Шареница, губер, поњава, прекривач. Ћилим може бити чаробни, летећи, украсни, покровни. Може штитити, грејати, заклањати, китити, благовестити. Може бити на поду, на кревету, на клупи или столици, на зиду. Носити сведену поруку као књига архајска, симболизовати свет као цветну ливаду и врт Божји. Налазимо га у свим обичајима, од рођења и крштења, преко свадби и других весеља, до погреба и тугованки. Од чатрња и плетара до господарских конака, од невестине собе до 
етнографских музеја и етно-ресторана. У српским земљама препознаћемо, по особеностима израде и украшавања, ћилим пиротски, стапарски, сјеничко-пештерски, босански, лички... Могли бисмо направити обимне огледе и упоредне анализе о ћилиму као мотиву у српској народној и уметничкој поезији, у бајкама и приповестима, па и у сликарству, фотографији, музици, уметничким занатима.
Ево шта нам, поводом изложбе Ћилим. Пут нити, вели њен аутор:
„... Сетио сам се овде и једног од првих истраживача српских умотворина, митологије и шара Драгутина Инкиострија Медењака. Он је почетком прошлог века обишао српске крајеве целог Балкана, сакупио више хиљада народних шара и наслушао се ко зна колико бајки и прича. Све их је систематизовао и покушао, на темељу тог вишегодишњег истраживања, да заснује први српски национални стил у уметности. Препознатљив декоративни дизајн у Срба тог времена, заснован на митологији, на записима у везовима и шарама, на културном наслеђу свих српских земаља на Балкану”, сведочи нам Станко Костић. „Путујући овим мојим послом по разним пределима Србије, пратио сам простирање аутохтоне расе планинске овце праменка, свих њених подврста, и низијске овце цигаје. Генетичка предиспозиција њихове вуне је да дају танку, чврсту и дугачку длаку, која се природно бојила. Од ње су предене нити за основу и потку ћилима. Прича о ћилимима почиње на пашњацима.”
Својим објективом Станко Костић доиста прати цео пут предива. Ту су пашњаци Хомоља и Пештера, шишање оваца код Петровца на Млави, прање вуне у Пеку код Кучева, вуновлачарски рад и плетење на ножној преслици у Сјеници, предење вуне у Милатовцу код Жагубице, бојење вуне у мачванским Бадовинцима, ткање на разбоју у Клодурову... Ту је бакина соба са ћилимима из села Рашанац, сноваљка из Ћовдина, диванхана из Новог Пазара...
„Ћилими у Срба. Књига староставна”. „Није случајно глагол сновати веома близак глаголу сневати. Сновање ћилима јесте један велики и дубоко мисаон процес, сличан сну”, пише он. „... Ћилими су јарким бојама и украсима, разиграним и испреплетаним, остављали утисак да соба гори.”
Јацановић, даље: „Мотив жељке (корњаче), као један од најчешћих, симболише дуг и срећан живот, слогу, јединство породице, плодност и знање. Корњача, поред јежа, по српском народном предању може да нађе расковник, траву која сваку браву отвара. Она је на ћилимима сведена до крајње схематизоване геометријске форме. На класичним ћилимима најчешће их је девет, што такође није случајно. Гугутке и голубице су универзални симболи добрих вести, среће, радости, те представљају глас и мир Божји после Потопа. Међу најстарије мотиве спада ,врашко колено‘ или ,врашко коло‘, симболишући кукасти крст – свастику или куку окретушу, како је наш народ још зове. Он се на балканском простору јавља од праисторијских времена 
и доба винчанске културе, датоване у шести миленијум пре наше ере. Овај симбол представља сазвежђа Велика и Мала кола (Велики и Мали медвед), која се вечито окрећу око звезде Северњаче, као једине непокретне и непомериве тачке на небу изнад северне полулопте, кроз коју пролази и Земљина оса. Ова звезда приказана је на ћилимима квадратићем познатим као ,треће око‘. Оно, по веровању нашег народа, нетремице прати човека и чува га од зла.”
„Неуморни посленик на Њиви народној и Господњој, врли светлописац Станко Костић грдно се потрудио да нас обрадује још једном готово заборављеном предачком делатношћу. Овога пута, после многих дубоких захвата по прошлости Србије, прихватио се нимало лаког задатка да нам приближи лепоту ћилимарства, којим су се некада дичили многи крајеви српства. Обишао је све што му је дато, од далеког севера Бачке, источну и готово целу централну Србију, па све до златарских предела. Тамо је сакупио благо непојамно, што чами у девојачким сандуцима, све ређе по гостинским собама и креветима; и да све то подастре пред наше очи и срца и покаже како је некада (заиста, заиста вам 
кажем) било. Било, у домовима домаћинским где се знао ред у свим доменима живота, где је за свакога било места, од стараца па до беба у колевкама. (...) Ћилимарству је Станко Костић сплео оду, венац похвални, у жељи да га сачува од заборава и у скривеној нади да таква времена можда могу да се врате – ако Бог да.
оваца по цветним ливадама, све уз свиралу и лепу чобаницу. Не сме се заборавити да при томе може и да загрми, да се сручи ледена киша, да се овце разбеже на све стране, да наиђе вук... да пут од вуне до блиставог ћилима води кроз невероватан број захвата, које је увек неко морао да обави. И да, само уколико је љубав у све укључена, на крају може да се очекује нарочити резултат. Све то нам кроз ово ванредно дело приповеда Станко, вредни сакупљач и чувар баштине, што је таленте од Господа добијене – умножио и разастро широм Отаџбине. У славу Роду, на част Господу Богу, себи на понос, нама на радост, а младима на наук и понуду да наставе његовим путем – што нимало лако бити неће.”
